DIVAN LETNJI DAN – ČIKA KEKIN DNEVNIK

Dragi dnevniče,

Ovih zimskih dana sam se setio nekih letnjih događaja pa ću ti ispričati jedan – ne bih li se malko ugrejao..

Bio je sunčani letnji dan...

Sav srećan sam po vrućini došao na autobusko stajalište u centru grada vukući nekoliko omalenih torbi i kesa. Sedoh na stajalište da odmorim i sačekam svoju liniju. Vreme je prolazilo, smenjivali su se autobusi...

U jednom trenutku pored mene lagano prođe moj željeni broj autobusa...

Nije mi bilo jasno šta se dešava ali videvši moje zbunjeno lice jedan od putnika, koji je takođe čekao autobus, mi reče da sam bio neoprezan jer autobus ne stane uvek na stanicu - nego kad je gužva u saobraćaju umeju stati i desetak metara ranije što se sa autobuskog stajališta, ukoliko sedite, ne vidi...

Bio sam presrećan što sam odmah u startu saznao trik kako da uhvatim autobus i kad ga ne vidim, pa sam svaki put kad bi neki autobus stao na stajalište, a nije bio moj broj, skakao sve sa torbama i kesama da vidim nije li iza tog autobusa negde podalje stajao moj željeni broj. Već posle pet, šest istrčavanja sam se dočepao svoje linije i svog autobusa.

Srećan sam se tiskao u autobusu tog sunčanog julskog podneva. Ali ja sam uvek imao sreće i već posle par stanica autobus je bio poluprazan i ja sam našao mesto da sednem.

Uživajući tako u letnjoj vožnji i po malo se odmarajući spremao sam se, skupljajući svoj prtljag, za skori silazak i promenu autobusa.

Dok sam se ja pakovao autobus je prošišao pored željenog autobuskog stajališta bez stajanja. Onako zbunjen uspeo sam da se do sledećeg stajališta spakujem i nacrtam ispred vrata i uspešno izađem na jednu stanicu dalje.

Na stajalištu su mi kolege, iskusni putnici, objasnili da ako vozač autobusa ne vidi nikog na stajalištu a niko ne stoji pred vratima izvodi zaključak da nema ko da uđe i niko ne želi da izađe pa nema potrebe ni stajati na svako stajalište.

Baš sam imao sreće. Iz drugog puta sam saznao i drugu tajnu prevoza gradskim autobusom. Malo sam odmorio i pod sve jačim julskim suncem krenuo sa svojim prtljagom prema promašenom stajalištu. Polako sam se približavao stajalištu dok se iz daljine promaljao moj autobus. Videvši da na stajalištu nema nikog nadao sam se da u autobusu stoji neko pred vratima. Pokušao sam da ubrzam korak ali je autobus dobijao na prednosti. Znoj me je oblivao a u autobusu niko nije stajao pred vratima...

Izgubljena bitka nije izgubljeni rat!

Nisam sedao na stajalištu već sam po sunčanom vremenu sa torbama i kesama u rukama spremno čekao autobus. Osmeh je igrao na mom licu jer sam znao da nema više iznenađenja. Autobus je stigao i ja sam pobedonosno ušao u njega. Međutim, autobus nije prešao ni desetak metara a već je stao. Zbunjeno sam slušao objašnjenje vozača da moramo napustiti autobus jer je karoserija „legla“ u prednjem delu pa ne može da se vozi u takvom stanju.

Nisam se puno nervirao jer sam znao da će brzo doći drugi autobus i putovanje će se nastaviti. Tako je i bilo. Ubrzo, za manje od dvadesetak minuta, koje sam proveo na opijajućem vrućem letnjem suncu, stigao je autobus. Sve je bilo u redu sem što je autobus bio prepun pa su se jedva ugurali neki mršaviji i bez prtljaga dok za mene nije bilo mesta. Strpljivo sam čekao sledeći autobus jer drugog izbora nisam imao. Pola sata pod prijatnim suncem na preko 35 stepeni sam proveo braneći se od muva koje su sa obližnjeg kontejnera prešle na mene verovatno zbog sadržine jedne od mojih kesa.

Konačno sam bio u autobusu u kome jedna dobroćudna baka nije dozvoljavala zbog svog krhkog zdravlja da se otvore prozori i krovni lufteri, što je stvaralo desetak stepeni topliju atmosferu.

Baš pri prilasku mom konačnom izlasku pojavili su se kontrolori karata u autobusu koji su uhvatili jednog putnika bez karte i nisu dozvoljavali da se otvore vrata dok dotični ne da ličnu kartu koju nije imao ili plati kaznu novcem koji takođe nije imao. U svakom slučaju autobus je stajao na mom stajalištu. Kad sam čuo odluku kontrolora da zbog tog putnika ceo autobus treba da ide pred policijsku stanicu izvadio sam novac i platio čovekovu kartu.

Srećan sam izleteo na prohladnih 35 stepeni u odnosu na temperaturu u autobusu. Volim da se vozim autobusom, ali baš ne toliko.